1. „Zakon” stiže u region koji retko voli proseke

Okunov zakon se obično predstavlja kao uredna tvrdnja: kada proizvodnja raste, nezaposlenost teži da pada; kada proizvodnja pada, nezaposlenost raste. Studija tu tvrdnju tretira onako kako i zaslužuje: kao empirijsku pravilnost čija snaga i stabilnost zavise od ekonomske strukture, institucija i dinamike tržišta rada. Zatim postavlja direktno pitanje u regionu u kome „struktura” i „istorija” nisu fusnote: da li se odnos rasta i nezaposlenosti ponaša kao zajednički regionalni obrazac, ili se raspada u priče specifične za svaku zemlju kada se zagleda izbliza?

Okruženje su šest nezavisnih država nastalih iz Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Crna Gora, Severna Makedonija, Srbija i Slovenija. Studija naglašava zašto je ovo „jedinstven regionalni kontekst”: zemlje dele određena nasleđa i veze, ali su im se putanje posle 1990. oštro razišle, oblikovane ratom, posleratnim oporavkom, tranzicijom ka tržištu, procesima evropskih integracija i globalnim šokovima. Upravo ta raznolikost čini vežbu informativnom: ako Okunov zakon igde treba da pokaže od čega je napravljen, učiniće to kada se suoči sa tržištima rada u različitim fazama institucionalne zrelosti i ekonomskog razvoja.

Ključno je da studija ovu vežbu ne tretira kao jednu regresiju koja će proglasiti da „zakon” važi ili da ne važi. Postavlja dve konceptualne formulacije, jednu kratkoročnu i jednu zasnovanu na „jazovima”, i zatim počinje nečim osnovnijim, ali često i otkrivajućim: vizuelnim obilaskom toga kako se proizvodnja i nezaposlenost zaista kreću u svakoj zemlji, pre nego što počnu formalni testovi.

2. Šta su podaci, i šta nisu

Studija koristi godišnje panel podatke za period 1990–2024, organizovane kao nebalansiran panel za šest zemalja. Fokus je na realnom BDP-u po stanovniku (u PPP terminima, stalni međunarodni dolari iz 2021) i nezaposlenosti (ukupna nezaposlenost kao udeo radne snage, procena po ILO metodologiji), izvor Eurostat. U analizi se uglavnom koriste log-transformacija BDP-a (LGDP) i prve razlike (DLGDP), zajedno sa stopom nezaposlenosti (UR) i njenom prvom razlikom (DUR).

Praktična komplikacija, važna za panele, ali i sama po sebi indikativna, jeste da dostupnost podataka nije ista po zemljama. Studija navodi da je najduži zajednički interval za sve zemlje 1997–2023; u tom prozoru panel je balansiran i pogodan za procedure koje zahtevaju balansirane podatke. Van tog prozora, analiza koristi sve raspoložive serije kada je to prikladno, a naročito koristi sve raspoložive podatke pri oceni neopažljivih komponenti kao što su „potencijalna proizvodnja” ili „prirodna stopa nezaposlenosti”. Poruka je jednostavna: panel je bogat, ali nije savršeno simetričan, i analiza to mora da poštuje.

Studija takođe pravi eksplicitan izbor za „jaz” pristup: konstruiše jazove proizvodnje i nezaposlenosti koristeći Hodrick–Prescott filter. Ovde je namera konceptualna, a ne mistična: proizvodni jaz se definiše kao razlika između stvarnog BDP-a i HP trend komponente (potencijalne proizvodnje), dok se jaz nezaposlenosti definiše kao razlika između stvarne nezaposlenosti i HP trend komponente (prirodne stope nezaposlenosti). To su ciklična odstupanja od dugoročnih trendova, zamišljena da direktnije hvataju „rad iznad/ispod održivih nivoa” nego same promene. Studija ipak upozorava da mere jaza mogu biti osetljive na izbor filtera i probleme na krajevima uzorka, opomena koja će kasnije biti važna, ali već sada „prati” vizuelne rezultate.

Na kraju, pojavljuje se kratka, ali značajna rečenica: empirijska analiza je rađena u Stata-i, EViews-u i R-u. To nije softverski priručnik. To je signal da je radni tok zamišljen kao ponovljiv u standardnim alatima i da su grafici temelj, a ne dekoracija.

3. Dva načina da se ispriča Okunova priča, pre nego što stignu testovi

Studija uokviruje empirijsko istraživanje oko dve verzije Okunovog zakona. Prva je model prvih razlika: fokusira se na kratkoročnu cikličnu povezanost između godišnjeg rasta BDP-a (uhvaćenog kroz promene logaritma BDP-a) i promena nezaposlenosti. Ova verzija se eksplicitno opisuje kao korisna za detekciju neposredne reakcije tržišta rada na fluktuacije ekonomske aktivnosti, iako može promašiti dugoročnije ili strukturne devijacije. Druga je model jazova: povezuje jaz nezaposlenosti sa proizvodnim jazom, oba merena kao odstupanja od dugoročnih trendova, i zamišljena je da govori o tome da li ekonomije rade iznad ili ispod održivih nivoa i kako se to prevodi u tržišni višak/deficit rada.

Prvi deo blog objave još ne pokušava da „verifikuje” odnos ekonometrijski. Umesto toga, tretira grafičke dokaze kao disciplinovan prvi prilaz: da li serije pokazuju odgovarajuću vrstu zajedničkog kretanja? Da li se obrasci pojavljuju dosledno među zemljama? Da li su znakovi i vremensko kašnjenje ubedljivi? I, važno, da li obrnuta uzročnost izgleda onoliko slabo koliko udžbenici ponekad pretpostavljaju, ili region nudi iznenađenja?

4. Vizuelna priča, čin I: Nivoi i njihova nezgodna kašnjenja

Grafička analiza počinje nivoima: log BDP po stanovniku (LGDP) i stopa nezaposlenosti (UR) kroz vreme za svaku zemlju. Studija navodi uzlazni trend realnog BDP-a u svih šest zemalja, što je očekivani znak dugoročnog rasta, ali naglašava razlike u „glatkosti” i volatilnosti. Neke zemlje pokazuju relativno stabilan i kontinuiran rast, dok druge pokazuju veću volatilnost koja verovatno odražava turbulentne političke i ekonomske tranzicije regiona. Sa strane nezaposlenosti, serije su opisane kao promenljivije i cikličnije, pri čemu neke zemlje pokazuju relativno stabilan pad posle ranih 2000-ih, dok druge imaju uporno visoke nivoe. Ključna interpretativna rečenica je ona koja bi trebalo da „podigne obrvu” svakom čitaocu Okunovog zakona: BDP izgleda glađe; nezaposlenost reaguje sporije i uz veću volatilnost, što sugeriše moguće docnje ili rigidnosti na tržištu rada, osobine često povezane sa tranzicionim kontekstom.

Kao što je prikazano na Slici 1, poenta nije da se BDP i nezaposlenost kreću u suprotnim smerovima iz dana u dan. Poenta je da nezaposlenost ima sopstveni ritam: više šuma, više upornosti i sklonost da reaguje sa zakašnjenjem. Ako Okun ovde treba da važi, verovatno će važiti kroz kanal koji je manje neposredan od uredne verzije iz učionice.

5. Čin II: Prve razlike, Okun u svom najprepoznatljivijem kostimu

Studija zatim prelazi na prve razlike: prvu razliku log BDP-a i prvu razliku stope nezaposlenosti, koje praktično odgovaraju godišnjem rastu BDP-a i godišnjim promenama nezaposlenosti. Ovo je „kratkoročna” scena na kojoj se Okun obično ocenjuje: rast dole, nezaposlenost gore; rast gore, nezaposlenost dole.

Kao što je prikazano na Slici 2, studija opisuje rast BDP-a kao oštriji i nepravilniji, dok su promene nezaposlenosti „relativno stabilnije, ali šumne”. Drugim rečima, proizvodnja je impulsivna; nezaposlenost je nevoljni pratilac. Studija ukazuje na izražene kontrakcije proizvodnje tokom velikih kriza (eksplicitno pominje finansijsku krizu 2008. i pandemiju COVID-19) i primećuje da se one ogledaju u skokovima nezaposlenosti ili usporavanju poboljšanja. Pažljivo izbegava tvrdnju o savršenoj usklađenosti, ali tvrdi nešto važno: u mnogim slučajevima kada je rast BDP-a negativan ili opada, nezaposlenost raste ili prestaje da pada, naročito vidljivo u ranim 1990-im i 2009–2010 u više zemalja. Taj obrazac je u skladu sa osnovnim predviđanjem Okunovog zakona i daje preliminarni vizuelni dokaz obrnutog kratkoročnog odnosa.

Ako Slika 1 upozorava da je nezaposlenost promenljiva sa docnjom i dugom memorijom, Slika 2 sugeriše da ciklična logika ipak nije odsutna. Kada proizvodnja padne dovoljno snažno, nezaposlenost ne sleže samo ramenima. Reaguje, nekad naglo, nekad sporo, ali retko nikako. To je važno za narative ekonomske politike, jer mantra „rast će popraviti tržište rada” funkcioniše samo ako veza nije čisto aspirativna.

6. Čin III: Mere jazova, neiskorišćenost kapaciteta kao stanje, ne kao promena

Studija zatim konstruiše proizvodni jaz i jaz nezaposlenosti koristeći Hodrick–Prescott filter, definišući proizvodni jaz kao razliku između stvarnog BDP-a i HP trend BDP-a, a jaz nezaposlenosti kao razliku između stvarne nezaposlenosti i HP trend nezaposlenosti. Ovo je konceptualni zaokret: umesto pitanja da li promena proizvodnje preslikava u promenu nezaposlenosti, model jaza pita da li stanje „iznad/ispod potencijalnih vrednosti proizvodnje” preslikava u stanje „ispod/iznad prirodne nezaposlenosti”. U okviru studije, ovo je priča o dugoročnoj održivosti i cikličnom kretanju viška kapaciteta.

Kao što je prikazano na Slici 3, studija naglašava upadljivu osobinu u svim zemljama: proizvodni jaz i jaz nezaposlenosti pokazuju jasno ciklično zajedničko kretanje, često u suprotnim smerovima. Periodi negativnog proizvodnog jaza (stvarno ispod potencijalnih vrednosti) povezani su sa pozitivnim jazom nezaposlenosti (nezaposlenost iznad trenda). Ovaj obrnuti ciklični obrazac je opisan kao široko saglasan sa Okunom, pri čemu neke zemlje pokazuju jasnije poklapanje, a druge „šumnije”, ambivalentnije odnose, moguće povezane sa mernim problemima, trenjima na tržištu rada ili razlikama u strukturi privrede. Čak i bez regresije, grafici jaza služe kao provera verodostojnosti: kada je ekonomija „ispod trenda”, nezaposlenost teži da bude „iznad trenda”.

Studija takođe tiho ubacuje metodološko upozorenje koje je ujedno i ekonomsko upozorenje: mere jaza mogu biti volatilne i osetljive na tehniku filtriranja i pretpostavke. To nije samo tehnička fusnota. Ako se rasprave ekonomske politike oslanjaju na „neiskorišćenost kapaciteta”, kredibilitet tih mera je bitan. Model jaza može biti konceptualno snažan, ali konceptualno snažni modeli mogu biti empirijski krhki ako su im ulazi krhki. Studija će se na to vratiti kasnije; slike već nagoveštavaju.

7. Dijagrami rasturanja: Okunov nagib se pojavljuje, ali ne ravnomerno

Nakon vremenskih serija, studija prelazi na disjagrame rasturanja i jednostavne linearne regresije. Ovo je i dalje grafička analiza, ali se približava statističkom zaključivanju: da li se oblaci tačaka poravnavaju tako da sugerišu stabilan negativan odnos, i da li odnos izgleda jače u modelu prvih razlika ili u modelu jaza?

7.1 Model prvih razlika: Klasičan Okun test

Kao što je prikazano na Slici 4, studija prikazuje dijagrame rasturanja za model prvih razlika, regresirajući promene nezaposlenosti na rast BDP-a za svaku zemlju. Svaki panel fokusira jednu zemlju, dok su podaci drugih zemalja prikazani sivom bojom radi konteksta. To je važan dizajn: navodi čitaoca da vidi i nacionalni odnos i regionalni „pozadinski šum” na kome se taj odnos crta.

Glavni nalaz je kvalitativan, ali važan: negativan nagib se jasno vidi u nekoliko zemalja, i u tim slučajevima koeficijenti su statistički značajni na nivou od 5%. U drugim zemljama odnos deluje slabije i statistički beznačajno, čak i kada dijagram rasturanja labavo nagoveštava negativan trend. Ekonomska implikacija je jasna: isti „šok rasta” može da se prevede u jači ili slabiji odgovor tržišta rada zavisno od faktora specifičnih za zemlju, fleksibilnosti tržišta rada, da li se prilagođavanje odvija kroz nezaposlenost ili kroz participaciju, razlika u kvalitetu podataka, i da li institucionalni okvir menja način na koji firme reaguju na tražnju. Studija još ne presuđuje među tim objašnjenjima; samo pokazuje da nagib nije uniforman u regionu.

7.2 Gap model: Konceptualno snažan, empirijski temperamentalniji

Verzija modela jaza je prikazana na Slici 5, koja ilustruje odnos između proizvodnog jaza i jaza nezaposlenosti. Studija opet uočava negativan nagib u većini zemalja, ali beleži i nešto selektivnije: samo neke zemlje pokazuju statistički značajne Okun koeficijente u okruženju modela jaza. U poređenju sa modelom prvih razlika, model jaza je opisan kao volatilniji, verovatno zbog osetljivosti na filtriranje i pretpostavke HP filtera. Tamo gde je obrnuti odnos jasan, tačke se slažu; tamo gde nije, disperzija dominira. Interpretacija je oprezna: aktivnost iznad trenda generalno ide uz nezaposlenost ispod trenda, u skladu sa očekivanjima, ali model može trpeti od preteranog izravnjanja ili pristrasnosti na krajevima (eng. endpoint bias) u manjim uzorcima, posebno gde istorijski podaci nisu pouzdani.

Ekonomski, kontrast između Slika 4 i 5 je važan. Model prvih razlika postavlja usko pitanje: šta se dešava sa nezaposlenošću kada se rast promeni ove godine?, i često izgleda „čistije” jer se fokusira na promene. Model jaza postavlja šire pitanje: šta ciklična neiskorišćenost kapaciteta radi cikličnoj nezaposlenosti?, ali ta širina dolazi sa ranjivošću merenja. U regionu u kome prošlost nije samo prošlost nego niz promena režima, jaz može biti konceptualno privlačan, ali empirijski „nervozan”.

8. Obrnuta uzročnost na slikama: Kada strelica ide nazad

Okunov zakon se obično iskazuje tako da proizvodnja vodi nezaposlenost. Studija taj smer ne uzima zdravo za gotovo. Vizuelno proverava i obrnuti smer: da li nezaposlenost utiče na rast BDP-a (Slika 6) i da li jaz nezaposlenosti stoji u vezi sa proizvodnim jazom u obrnutom smeru (Slika 7).

Kao što je prikazano na Slici 6, studija opisuje dijagrame rasturanja obrnute uzročnosti kao generalno slabe i nejasne, bez konzistentnog obrasca u većini zemalja. Čak i tamo gde je obratni odnos izgledao snažno, ovde je taj odnos mnogo manje izražen. Zaključak je uzdržan, ali jasan: promene nezaposlenosti možda nisu pouzdan prognozer rasta BDP-a na godišnjoj frekvenciji u ovom skupu podataka.

Slika 7 pojačava taj utisak za model jaza. Studija beleži da, iako bi jaz nezaposlenosti teorijski mogao da utiče na proizvodni jaz preko kanala ponude rada, empirijski signal u ovim grafikonima je u najboljem slučaju mešovit: regresione linije su često ravne ili statistički beznačajne, a dijagram rasturanja nema poravnanje kao u obratnom smeru. Ključna poruka nije da uzročnost u ovom smeru nikada ne postoji. Poruka je da je u ovom godišnjem uzorku i ovom regionalnom kontekstu vizuelni signal slabiji i uslovniji od obratnog slučaja.

9. Šta Deo I zaključuje, i šta odbija da zaključi

Do kraja grafičke analize, studija nudi sažetak koji je istovremeno ohrabrujući i primereno oprezan. Dokazi su „mešoviti, ali generalno podržavaju” osnovnu tvrdnju o obrnutom odnosu između ekonomske aktivnosti i nezaposlenosti. Taj odnos je jači u modelu prvih razlika nego u modelu jaza, i robusniji kada se uzročnost posmatra od proizvodnje ka nezaposlenosti, a ne obrnuto. Studija naglašava i razlike među zemljama: neke zemlje više „konzistentno” prate teorijska očekivanja (npr. Slovenija), dok druge pokazuju slabije ili šumnije obrasce. Ističe verovatnu ulogu fleksibilnosti tržišta rada, kvaliteta podataka i faze ekonomskog razvoja u oblikovanju empirijske validnosti ovakvih odnosa.

Ovaj zaključak nije trivijalan jer postavlja ton za ono što sledi. Ako grafici već pokazuju heterogenost, snažniji nagibi ovde, slabiji odnosi tamo, ozbiljna empirijska verifikacija mora tu heterogenost da poštuje, a ne da je zanemari. Takođe, ako model jaza izgleda krhkije, kasnije rezultate treba čitati uz svest o tome koliko mere neiskorišćenosti kapaciteta mogu biti osetljive u godišnjim podacima i u ekonomijama sa strukturnim promenama.

Ukratko, Deo I priča priču koju će kreatori politike prepoznati, a istraživači ceniti: Okunov mehanizam izgleda da je prisutan, ali ne uniforman; vidljiviji je u kratkoročnim promenama nego u filtriranim jazovima; i ubedljiviji u smeru „proizvodnja → nezaposlenost” nego u obrnutom smeru, bar pre formalnih testova.

10. Najava: Od slika ka dokazima

Deo I se završava tamo gde obično počinje iskušenje: da se iz lepih grafika izvede previše. Studija ne ide tim prečicama. Tretira vizuelne rezultate kao informisani predgovor, a ne kao presudu.

Deo II, zato, prelazi sa slika na dokaz, ili bar na disciplinovano testiranje, primenom panel testova jediničnog korena, provera međuzavisnosti (eng. cross-sectional dependence), razmatranja heterogenosti, i zatim prolaska kroz ekonometrijske alate do kointegracije i uzročnosti. Drugim rečima, analiza će pitati da li vizuelni odnosi opstaju pod metodološkim „ispitivanjem” koje je potrebno za panel makro podatke u tesno povezanom regionu.